Zašto se bojimo biti drugačiji?

Uvijek sam bila drugačija. Bila sam ono što se zove ''hight school drop out'', a drop out koji je ipak stao na noge, završio fakultet i dogurao do apsolventure doktorata (hvala, mama). Bila sam jedna od onih koji nisu podnosili nepravedne autoritete. Kažem nepravedne jer autoriteti (čitaj: profesori) obično su se iživljavali na meni na temelju mog izgleda iliti nikad nisam robovala modi nego sam furala svoj stil. U srednjoj školi su to bile zelene obrve zahvaljujući kojima mi profesorica matematike pred test nije pregledala klupu uz komentar: ''Ostoić, ti si preglupa da bi se sjetila napisati šalabahter!'' Ista profesorica vikala je zamnom kad sam pretrčavala cestu preko crvenog: ''Ostoić, lakše malo, šteta bi bila tvojih cigareta!'' Ne bih se svrstala u nikakvu subkulturu, ali ako moram, reći ću da je moj stil odijevanja uvijek graničio između rokenrola i skejterskog stila. Šminkerice ili ono što sad u pop kulturi naziva basic bitches gledale su me s gađenjem jer nisam bila jedna od onih s tzv. KS (was it Ken Scott back then?) torbom. Moja torba bila je od trapera. Nisam nosila ni (lažne) Uggsice nego visoke Marte, a jakna s krznom na kapuljači nije dolazila u obzir. Furala sam tzv. narkomansku bundu od andske ovce. Ne znam zašto govorim u prošlosti jer sve je ostalo isto. Basic bitches i dalje furaju sve navedeno jedino su KS zamijenile lažnim lujvitonkama i sve izgledaju isto, kao kineska kulturna revolucija, a ja furam i dalje bundu od andske ovce koje se pohabala pa izgleda još narkomanskije. Marte sam zamijenila platformama, traper torbu ruksakom sa zečjim ušima, a i piknula sam si ružičasto crvenu vegansku bundu. Obrve više nisu zelene, ali su mi zato usne često modre, najčešće ljubičaste. Kožna šilterica naopako moj je zaštitni znak, baš kao i rukavice bez prstiju. Imam i tri velike tetovaže koje smatram šminkom za tijelo. ''Jednom ćeš možda željeti nositi vjenčanicu''- rekao mi je pokojni tattoo artist Crni dok mi je stavljao logotip Oasisa na nadlakticu. Svi nekako brinu za tebe kad nisi bazična kuja nego odskačeš. ''Ti se nikad ne buš udala, ti nemaš fizički izgled za to'' - rekla mi je pred 10 godina kolegica s fakulteta koja je sada debela, neugledna i vuče za sobom svoje troje klinaca. Ja klinaca nemam, ja sam još uvijek dijete koje ne odrasta. ''Vi si ne bute nikad našla dečka'' - rekla mi je jedna baba u redu za blagajnu u supermarketu. Zašto svi brinu kad je netko drugačiji i ima svoj stil? Zar je imati svoj stil nužno ružno? Pa, dovraga, nisam si istetovirala INTERNET na čelo. ''Ti se usudiš'' - rekla mi je frendica: ''Ti izgledaš kao sa Street Style slika''. I time mi je odala počast jer, očito, smatra da je za biti drugačiji potrebna hrabrost. Meni je suprotno. Moj izgled je odraz moje duše. Neko vrijeme radila sam u ozbiljnoj firmi koja je zahtijevala ozbiljno odijevanje. Nabavila sam par sakoa, ozbiljnih hlača i cipela ''za gospođe'' i, ljudi moji, nikad se nisam osjećala neugodnije nego u tome. Meni je za takvo odijevanje potrebna hrabrost jer to jednostavno nisam ja. Radije ću biti stigmatizirana kao luđakinja i čudakinja nego rob nekakvog stila sistema. Radije ću izgledati kao da ''se nikada neću udati'' nego biti žena u salonkama i hlačama na crtu i jaknom s krznom na kapuljači. Ljudi griješe kad kažu da se nikome neću svidjeti jer svatko nađe svoje ljude. Moj odabranik nosi šiltericu s ravnim šiltom i koristi skateborad kao prijevozno sredstvo iako je debelo zagrezao u srednje tridesete. Svatko nađe svoje iliti svaka krpa nađe zakrpu. I moji doma su često brinuli što ne dejtam mlade odvjetnike, doktore, koga već, ali ne samo da oni ne žele mene, nego ja ne želim njih. Ja želim nekog slobodnog duha, umjetnika, osobu s kojom ću piti vino na krovu zgrade i brojati zvijezde, nesputani duh koji će se spontano usred zime skinuti gol i baciti u Jarun. Jer zašto ne? Takvog sam i našla i na prvi pogled bilo je jasno da je jedini za mene. Zašto se bojimo biti svoji? Zašto se skrivamo pod kojekakvim maskama? Doslovce maskama ako hodamo u jakni s krznom na kapuljači jer to nameće sistem, a više od svega želimo crvenu PVC jaknu. Zašto vrištimo u sebi i zašto nas je strah? Zašto je toliko zastrašujuće biti ono što jesi? Koga i čega se točno bojimo? Ja ne vrištim u sebi, a vrištim od sreće na glas kad sam sa svojim ljudima. Svijet je pun osrednjosti, mlakih ambicija, nametnutih ideala, zašto se bojimo biti nešto nesažvakano i pjur čisto, da možemo kud i tamo za sebe reći: ''Jebemumater, ja sam živ čovjek!'' Zašto je zastrašujuće biti svoj i onda, ne skrivajući se pod maskom, naći par za sebe i biti poput Natural Born Killersa? Razgovarala sam s Laurom Jane Grace, pjevačicom grupe Against Me koja je promijenila spol i rekla mi je: ''Ti si svoja i ne mijenjaj se nikada. Budi sebi najbolja ti. Jedino ćeš tako biti sretna.'' I bila je pravu. Budimo ono što jesmo jer rođeni smo slobodni, rođeni smo da mi budemo jedinstveni mi, a ne kopija nečega što smo vidjeli u jeftinom modnom časopisu. Neka te osuđuju! Ne boj se osude! Ti koji te osuđuju, jesu li ti ikad pomogli u životu? Meni nisu, sve što sam postigla postigla sam sama uz nadređene koji me nisu osuđivali. A ovi koji osuđuju su konzerve, robovi sistema i jeftinih nametnutih trendova. Za kraj ću reći jedan svima dobro znan klišej: Svi smo rođeni kao original, ali većina nas umre kao kopija.

Ne želiš umrijeti kao nečija kopija. Blijeda kopija nečeg isprežvakanog i stoput viđenog nego budi onaj koji ima pravo otisnuti natpis ''već viđeno, isfurano i fejk'' na sve kvazi originale ovog svijeta. Budi svoj. I ne boj se nikoga.