J***š novac ako nemaš dušu!

Srela sam jednog mladog odvjetnika. Zgodan frajer, onako visok, plav, nešto kao Ryan Gosling. Čovjek za poželjeti, odijelce, aktovka. Još si je dobro odabrao model sunčanih naočala pa se doima zgodnijim nego što jest. Svačija mama ima transparent i navijački šal s natpisom ''Oženiti TO hitno!!'' (To = Instanbulska konvencija, fuck it) ''Bok'' - ''Bok'' Zastali na semaforu. Moje pseto nas oplelo uzicom. Skoro pali. Romantika čista. ''Kaj ima kod tebe, long time no see, bro?'' Oslovih ga s ''bro'' iako me davnih dana zbrisao s fejsa nakon što mu je moja mama našla posao. No nećemo o tome, 'ko ga jebe. Počne tip nadugo i naširoko o tome ''kaj ima kod njega'', pita šta ima kod mene. Zainteresiran fol. ''Ha ništa, idem u neki biznis s alternativnom odjećom'' - krenem objašnjavati, a on mi počne dijeliti neke savjete, eksport, import, sve zna. Razgovor je trajao tri minute, možda i manje samo ja zaokružujem na tri jer me opsesivno kompulzivni poremaćaj tjera da volim neparne brojeve. Uglavnom, poanta priče, ja skoro zaspala na ulici pored idealnog ženika (ako zanemarimo incident oko đubretarskog brisanja s fejsa). Zaspala sam ne zato što ne spavam noću, spavam kao beba uz pozadinske zvuke Lane Del Rey, nego prispavalo mi se jer lik je ful normalan, a normalni ljudi, idealni ženici kakve bi svaka mama za zeta su dosadni. DOSADNI. D-O-S-A-D-N-I! Uskličnik toliko velik koliko mi opcije formatiranja dopuštaju. ''Normalni tipovi su toliko dosadni da nisu ni za jebat, doslovno'' - napisala sam impulzivnu poruku svom ludom frendu. Za mladog odvjetnika ja nisam idealna žena, dapače ne želi me ni a svom puritanskom fejsu. Gade mu se moje tetovaže, moje MILFrance sunčane naočale koje izgledaju kao za 3D kino, moji plavi nokti po uzoru na Gwen Stefani. Nokti zbog kojih mi mama redovito govori da ja nisam Rihanna nego žena u 30ima iz Zagreba. Žena dijete. Žena Petar Pan. Spomenutom frajeru se gadi moja PVC jakna. Moje tajice s uzorkom Muppeta. I moj mobitel s Liamom Gallagherom na maski za koju me Ribafish jednom dok smo se gutili u janjetini pitao zašto imam Olivera Dragojevića na fucking maski. Jednom sam čula da postoji zakon po kojem se ne smije nigdje u novinama napisati ništa protiv Olivera Dragojevića jer on je nacionalno blago ili neki takav shit. No nebitno, ovo je bila digresija.

Nastavit ću nabrajati što se sve mladom odvjetniku na meni gadi: gadi mu se moj pas mješanac zvan Rotkwa jer nema materijalnu vrijednost. On ima skupog 14k kuna bloodhounda. On ima ajfon noviji od mog i decentnu prozirnu masku. On sluša 2Cellos i ide s mamom na koncerte Olivera Dragojevića. Ja idem na koncerte Limp Bizkita i pala sam na tipa koji se potukao na Coldplay koncertu za vrijeme pjesme The Scientist, to mi je bilo seksi. Mladom odvjetniku se sve to gadi. Njemu se gadi što sam blogger jer to nije posao. Njemu se gadi što sam alternativni model. Bilo mu je samo kul kad me Marc Jacobs uzeo u finale za lice kampanje jer to priznaje. Jacobsa priznaje jer je snob, tad me ko pička dodao opet na fejs jer sam odjednom bitna. A mene za to zaboli ono što nitko nema. Anegdota iz života. Mladom odvjetniku se gadi što mi je prijateljica gotik, a frend metalac. Misli da sam ja hipster iako s time nemam veze. Njemu se gadi sve što na sebi nema natpis LV, YSL ili D&G. Njemu se gadi što na mojoj majici piše ''Broken hopes and broken dreams'', smatra da je to dječje. Nisam dostojna njegove fejs frend liste. A sad, što se meni na njemu gadi: On cijeli. Gade mi se njegove ulaštene cipele. Gadi mi se njegovo odijelce. Gadi mi se njegova aktovka i sadržaj te aktovke. Jer taj sadržaj je dosadan, možda nosi novac, ali jebeš sadržaj koji nema duha ma koliko novca on nosio. Gadi mi se sve na njemu osim rejbanica wejfererica jer one stoje svakome. Gadi mi se njegov fejs profil jer na njemu kači vijesti iz politike i piše pretenciozne copy paste statuse. Jednom sam pala na glavu pretčavajući cestu jer su mi se sapleli žniranci na martama, a ruke sam imala u džepovima. Nekako sam se digla i sjela na haubu parkiranog auta. Neki mladi odvjetnici priskočili su mi u pomoć i mene iznervirala njihova odjeća i frizure. Imam averziju od svega što nosi odijelo. Još veću od svega što lašti cipele. Imam averziju od svega što za život štambilja neke papire. To nisu moji ljudi. Otjerala sam ih iako su imali najbolju namjeru jer što su me više puta pitali jesam li dobro, to sam više puta pogledala u njihove zagelirane po posljednjoj modi ošišane frizure. Znam, znam. Ružno od mene.

Smeta me njihov nedostatak duha. Ekonomija, pravo - za mene bljak. Za nekoga san snova, ali za one slobodnog duha to je smrt. Iako nosi novac. To su mrtvi ljudi. Ne svi, ali neke takav život ubije i postaju robovi sistema. Ja sam freelancer, ja sam slobodni duh, ja sam alternativa. Moj idealni ženik nosi svaku tenisicu druge boje i remen sa spajkovima. Radi nešto kreativno, možda je slikar, možda tattoo artist. Možda nema love, ali jebeš lovu imaš dušu!

Ja nisam žena za mlade odvjetnike, ja ne znam nositi bijelo bez da nešto na to prolijem, ja ne znam imati savršenu frizuru niti hodati u salonkama. Ono što je norma i što bi trebao biti svačiji cilj - udati se za odvjetnika - to nije svačiji cilj. To je nečija noćna mora. Moja. Ja ne želim i ne znam voditi small talk razgovore s uštogljenim ženama tih odvjetnika. Ja želim trčati po krovovima, plesati na rock i pjevati iz sveg grla. Želim u pet ujutro voziti skateboard po praznoj cesti. Želim prelaziti preko crvenog i imati poderane čarape jer me nije briga. Ne želim sigurnost, želim slobodu.

Ne želim novac, želim dušu!